Od juna do decembra prošle godine, nije mi se desilo, pa rekla bih nijedno jedino čudo.
Vodim svestan život, živim svestan život i verujem u sve životne, sad više nisu ni tajne, koje nas vode do sreće, ekspanije i mira...
... Pa opet nekako se nije desilo nijedno jedino čudo. Ništa. Nula.
Od juna do decembra, ja sam samo postojala, lelujala kao neki zombi. Sećam se da sam promuklim glasom, suznim očima i maramicama u ruci rekla: „Treba mi samo par dobrih dana.“
U tom periodu jako me je gušilo:
- Ostvari svoj pun potencijal – iako sam to milion puta lično spomenula
- Budi najbolja verzija sebe
- Xy rituala do „srećnog“ života
- Kako misliš tako će ti biti
Osetila sam prekretnicu, jer sam u tom trenutku sasvim sigurno znala da ne želim da se bavim isključivo ishranom, a bolest meni jako drage osobe je bila šlag na torti, potvrda - da je život grozan, nula, beznađe.
Kako i gde dalje?
Bio je topao decembarski dan, kojem je prethodila hladna decembarska noć. U toj blagoslovenoj noći moj N. je rekao:
„Šta bi ti sad prijalo?“
- „Da odem, prošetam, da šetam dugo...“
„Onda to i uradi.“
- „U ponedeljak ću.“
„Ne, ne, ne u ponedeljak... Sutra. A sada se pomolimo i pustimo Bogu.“
Probudila sam, napunila kadu, to baš dugo nisam radila, upalila sveću i slušala podcast. Obožavala sam taj ritual pre, dugo kupanje, sveće... Neki lep osećaj je prošao duž moje kičme.
Obukla se i otišla u obližnji park. Sledi scena kao u filmu: Zubato sunce, ja sedim na klupi i posmatram...
Deca trčkaraju, ptičice crkuću, neki stariji gospodin baca štap svom psu, on mu razdragano donosi. Pomislih da je baš toplo za ovo doba godine. Dugo nije bilo sunca. Dve prelepe žene šetaju bebe u kolicima i pričaju na meni nepoznatom jeziku, ali šta će mi prevod, kada vidim da komuniciraju srećom.
Sve kao da je imalo pojačan zvuk, miris i sliku. Plavlje nebo nisam videla. Jel oduvek ovaj park toliko lep?
U meni prođe misao: „Pa ovo je prisutnost, ovo je život.“
Šetala sam dugo, dugo, dugo vratila se kući i sve je ponovo imalo smisla.
Od tada:
- Ne mislim da je život pun potencijal, nego svaki dan posmatram, uviđam i time se svakodnevno podsećam da on to jeste.
(jer svakodnevno podsećanje je ključ)
- Živim punim plućima, a to znači da dajem sebi dozvolu i da spavam u po bela dana. Ne forsiram ništa, pa ni sebe i možda to nije najbolja verzija mene – ali definitivno mi je omiljena i podržavajuća. Topla… Kao dom u sebi.
- Radim riutale koje mi pune baterije, jer ako sam ja srećna, onda je to valjda, srećan život?
- Manje mislim, više bivam, dok život mi na to doslovno i apsolutno aplaudira u svim poljima života.
Ako bih uzvukla glavu poruku, za tebe koja ovo čitaš:
posmatraj život, posmatraj ljude, podsećaj se svakodnevno na blagoslove, u redu je vratiti se unazad, skloni se sebi sa puta i živi.
Doslovno.
Nebo je uglavnom plavlje nego što misliš, ako se setiš da se podsetiš.
P.S. I kao šlag na torti moja draga osoba je ozdravila, a ja znam kojim putam da krenem:
putem inspirativnog života.
Do sledeće inspiracije...
Zagrljaj,
Aleksandra