U poslednje vreme moj život je dobio iskustvenu notu. Neko od gore je rekao: “Dosta sa informacijama, sad ćeš da živiš.” To zasigurno znam, je ne bih znala kako drugačije da opišem ovaj osećaj - nego tako: iskustveno usklađivanje sa sobom.
Bilo mi je jasno kako u teoriji to zvuči, jer ne znam koji duhovnjak, psiholog ili kouč nije bar jednom rekao kako je to suština življenja, ali u pravoj biti to je neka skroz druga nota.
Kao da mi je neko otvorio oči i rekao: živi, diši, piši, šetaj, ispijaj kafe, radi ono što voliš, smej se… Ali isto tako, na veoma neprijatan način je sklonio neke osobe iz mog života, testirao sve u njemu - da bih ja 3 meseca kasnije prodisala.
Da li bih birala takav način? Apsolutno ne. Da li je moralo na takav način? Apsolutno da, jer da nije koliko bih dugo stajala u toj tački?
Jedna od teorija koje živim jeste da se sve dešava sa nekim razlogom. Da li je to istina? Ne znam. Da li je to nešto što meni donosi mir? Do koske, da.
Svaki dan podsećam sebe, na svoje izbore, na svoje želje, na svoje blagoslove… Svaki dan podsećam sebe, jer je neophodno, jer lako odlutamo…
Čula sam jednu dobru:
“Lakše je biti nesrećan, nego srećan, jer za to drugo je potreban trud.”
Tada sam bila u jednoj velikoj X fazi života, mogu slobodno reći depresivnoj i ova rečenica me iz korena probudila.
Zaista jeste teže uložiti energiju, fokusirati se, podsećati se, pa ono što mi žene neprekidano - radimo na sebi, menjati stvari iz korena, kao moja prijateljica koja je odlučila da prekine potencijalni milionski biznis, jer to više nije bila ona.
Ali zapravo šta je teže? Nije ni bitno. Život teče sa nama ili bez nas.
I ako je teže, ponekad, zar nije čarobno:
Uskladiti se sa sobom, padati, ustajati, želeti, voleti, disati život?
Biti slobodan u sopstvu?
Iskusiti život u svojoj punoći?
Zahvalna na sponznajama.
Zagrljaj,
Aleksandra