Leto je tu. Oseća se onaj miris u vazduhu.
Neko uzbuđenje. Kupila sam lubenicu, popela se gore, otvorila vrata i rekla: „Ćao, mužu moj.“
Nije da nisam jedva dočekala da koristim svaku priliku da ga tako zovem. Vratili smo se sa porodičnog ručka, otvorila sam lap top kako bih napisala ovonedeljni članak, međutim pogled mi je skliznuo na jedan moj davni tekst.
Danas ga delim sa tobom:
Između jave i sna postoji čitav spektar boja.
Između mira i nemira čitavo more.
Pa opet – nekako znamo izmešati boje i sami naslikati svoje.
Tako ga lakše preplivamo.
Kad zakoračim u njega deluje kao okean, a kad se pustim kao reka obećanja.
Između dve planine postoji most, a ako ga nema sigurno postoji put.
Između dva četvrtka je čitava nedelja mogućnosti.
Ne znam kako, ali te život iznova navede na početke, prazna platna i mora mogućnosti.
Ne znam kako to uradi – ali je vešt u tome.
I hvala mu.
Možda nisam vešt slikar, ali je moja slika.
I nekako uvek dobro ispadne.
#biramdabiram
Idem da isečem lubenicu,
leto je 🙂 Zagrljaj, Aleksandra