Trči, juri, žuri... Posao, egzistencija, novac.
Obaveze, život i svakodnevnica.
Međutim, tamo ispred crkve stoji on. Gospodin M. Obrijan, očešljan, sa nadom i verom u očima.
Gospodina M. Često viđam ispred crkve u svom gradu. Uvek me kulturno pozdravi, kao i sve ljude koji dolaze i odlaze iz crkve.
Sticajem okolnosti, gospodin M. je završio na ulici. Njegovu ne baš lepu priču mi je ispričao otac. Uvek mu vrlo rado pružim ruku sa kojom parom, dok mi on učtivo odgovara: „Neka, imam ja.“
Znam da nema, pomislim uvek, ali izgovorim „Znam, znam da imate. Neka se nađe.“
Prošle nedelje se oženio moj brat. U jednoj crkvi nadomak našeg grada.
Prilazimo istoj, kad ispred crkve stoji on. Gospodin M. Obrijan, očešljan, sa nadom, verom i suštinom u očima.
Prošli put kad sam ga srela, rekla sam mu da se Marko ženi u nedelju, u Sremskim Karlovcima. Uvek me pita za njega, gde je, u kojoj državi sad živi, gde igra fudbal i kako je, iako ga je video manje od 5 puta u životu.
Prilazi Marku, pruža mu izgužvanu kesu, starim i bolesnim rukama čestita svadbu i nenametljivo odlazi.
Knedla u grlu mi je stojala taj dan, stoji mi i sad dok ovo pišem. Gospodin M. čovek u poznim godinama, oronulog zdravlja, čovek koji živi od milosti drugih ljudi platio je autobusku kartu, prešao xy kilometara da bi samo čestitao svadbu i dao poklon. Dve ikone, kafa i par kesa mednog srca.
Znam da nema, pomislim uvek, ali izgovorim „Znam, znam da imate. Neka se nađe.“ Kako sam samo pogrešila. Taj čovek ima sve. U njegovim očima je suština života.
Ne, ovo nije ona priča: novac kvari ljude, novac ti ne treba za sreću...
Ne. Ovo je priča o suštini. O svim onim malim podvizima koje radiš tokom dana, a da ih nisi svesna. Ovo je priča o emaptija, o životu, o superherojima koji hodaju ovim gradom. Ovo je priča o tome zašto treba da pozdraviš komšiju, natočiš vode lutalici, uputiš lepu reč njemu koji sedi pored tebe.
Iako bih ti vrlo rado ispričala priču o pokretanju biznisa, kada da ga podigneš iz nule i živiš materijalno obilje. To ću ti ispričati neki drugi put.
Ovo je priča o sušitini. O usporavanju.
O pronalasku smisla.
Jednog lepog sunčanog dana u Karlovcima.
I dok su sudbonosno oboje rekli „DA.“
Nešto u meni se prelomilo tog dana.
„Obilje je svuda oko nas.“ – pomislih.
Sve dok čovek ima suštinu i smisao, on ima sve. A sve to ćeš pronaći u svakodnevnici.
Samo ako pogledaš oko sebe videćeš da život diše.
Zagrljaj,
Aleksandra