Ne znam koliko puta sam se pronašla u situaciji da osetim da promena želi da dođe ili da mi je potrebna. Uvek, ali uvek sam onda kopala, tražila, mozgala i razmišljala - šta je to što treba da mi dođe.
Sve dok nedavno nisam osvestila da time doslovno blokiram odgovore. Ono što mi je najzanimljivije jeste da mi je ta spoznaja došla pre nego što sam osetila da je vreme za promenu.
(Sve je povezano.)
Ovaj put sam je pustila. Gledala sam kako se stvari ispred mene ruše, sa tolikim poverenjem u Boga, sa tolikim verovanjem da ništa nije slučajno i sa tolikom potrebom da nastavim sa svojim životom - pa nek bude kako treba da bude.
Na kraju krajeva, uvek samo tako i bude, zar ne?
Želela sam da stvaram, kreiram, uživam u suncu, otvorim kapacitete za primanje, budem tu za sebe…
Ono što je najbolje od svega, kao što je rekao Steve Jobs, u jednom intervuju:
“Mogu tačno da spojim tačke unazad i vidim kako se sve savršeno uklapalo.”
Sinhroniciteti, potvrde, odgovori, vođstva… Baš u tom trenutku dobijem poklon seansu koja me odvede na neki drugi, potreban tok, koji se savršeno uklapa sa pređašnjim.
Baš tad, jedna žena u čiji rad imam duboko poverenje, napiše ceo post o pitanju o kojem sam razmišljala…
Baš tad… Život nastupi.
Ruku na srce, svesno nisam težila promenama, nesvesno - zasigurno.
Kako onda svesno i da je pronađem?
Kako onda da je racionalizujem?
Dopuštanje u svojoj punoći.
Dopusti.
Zagrljaj,
Aleksandra