Ako bi postojala jedna stvar koja me je uvek motivisala jesu saznanja i učenje. Međutim kao neko ko je svoj život posvetio tome, jasno mi je da stvari nisu mogle da se zadrže na tome, ako želim da one dobiju oblik i materijalizaciju u ovom svetu.
Informacija je početak, osvešćivanje ali ispunjenje dolazi kroz osećaj da si tu. Ukratko bih opisala - prisutna u svom životu.
Sigurno ti se dešavalo da toliko znaš da treba da se hraniš zdravo, imaš svoje određene prakse, rituali i rutine, znaš tačno šta treba da uradiš u određenoj situaciji, kako da se ponašaš i reaguješ - dok se ta situacija ne dogodi i onda sve padne u vodu.
Jedna od najvažnijih stvari koju sam tek nedavno osvestila je ta da je to normalno. Da si čovek. Žena. Osoba. Ljudsko biće.
Da imaš svoje X dane, da ti ne treba popravljanje, još jedan ritual, presek, informacija i prevođenje svoje duše.
Trebaš sebi. Potrebna ti je nežnost i opraštanje. Ljubav. Potrebna ti je ona pažnja koju iznuđuješ od drugih. Ona validacija za kojom ti duša vapi - ali od sebe.
E tada dolazi do promene. Novog sveta, uvida, novog načina delanja i ponašanja.
Kako da nam drugi oproste ono što mi ne možemo sebi, a možemo njima?
Do kad će to raditi i u kojoj meri? Pa, sve dok ovo ne budeš koristila kao izgovor “da si takva” nego dubinski razumela čoveka u sebi.
Do sledeće inspiracije…
Zagrljaj,
Aleksandra